standard.rs

Кијевско-печерска лавра

1.

Припадници украјинске службе безбедности недавно су упали у Светоуспенски храм Кијевско-печерске лавре и претресли кућу митрополита Павла, под изговором да је осумњичен за „подстицање мржње“. У питању је, дакле, најстарији манастир у Кијеву, који је под јурисдикцијом Руске православне цркве. Кијевско-печерску лавру, која има прворазредни симболички значај у духовном зрачењу на руски народ, основао је још 1051. свети Антоније Печерски са својим учеником Теодосијем Печерским. Свети Антоније, који је уједно и оснивач руског монаштва, клечао је својевремено пред Господом у Есфигменској пећини, удаљеној само три километра од нашег Хиландара.

Након вести о упаду украјинских специјалаца у овај Храм уследила је и најава украјинског председника Порошенка да се за 15. децембар ове године спрема проглашење независности украјинских цркава. Свему овоме претходило је потписивање Споразума о сарадњи, који је Порошенко потписао са константинопољским патријархом Вартоломејом. Потом је уследило слање украјинских бродова у руске територијалне воде, њихова заплена, те привођење и рањавање неколицине украјинских морнара. У међувремену украјински лидер стигао је да прогласи ратно стање у појединим деловима земље. Похитао је да потпише и закон о суспензији Споразума о пријатељству, сарадњи и партнерству између Украјине и Русије… Док се засад само нагађају његови следећи кораци против Русије, дотле је из Брисела већ стигла званична потврда о продужењу санкција Москви и одлука ЕУ да се Кијев финансијски помогне у износу од пола милијарде евра до краја ове године.

Сазнање да нема ничег новог под овом капом небеском ипак ме није задржало у намери да се поново латим Свете Русије у Совјетском савeзу [1] од М. Хиландарца. Реч је о делу монаха Митрофана, световно Милана Мишулића (1923-1999), некадашњег игумана манастира Хиландара, који скоро једнодушно слови за његовог највећег препородитеља у XX веку. Књигу сам давно ишчитао и одложио на ону полицу која ми је и из седећег положаја најближа руци.

Митрофанови погледи на положај цркве и перспективу хришћанске вере у Русији, као и на „црквено питање“ у Украјини, представљају не само занимљиво и узбудљиво, већ надасве поучно и пророчанско штиво. Као члан светогорске делегације, овај човек јаке вере, радозналог ума и оштрог дара запажања, посетио је СССР 1976. године. По повратку на Свету Гору Митрофан Хиландарац је сабрао, записао и обајвио своје утиске са вишенедељног путовања по СССР-у. С предговором Владете Јеротића (1924-2018), Свету Русију у Совјетском Савезу штампала је  „Лазарица Прес“ из Бирмингама. Њеним радом управљао је чувени прота Миленко Зебић (1936-2015), који је уједно био дугогодишњи старешина и утемељивач цркве Лазарице у овом британском граду.

2.

Прослава светог Сергија Радоњешког била је повод за долазак оца Митрофана у „прву земљу комунизма“. У којој се однос према вери и цркви најпотпуније огледао у самом имену и у погубном деловању некадашњег „Савеза милитантних безбожника“.

На свом врхунцу ова званична полуга репресивног бољшевичког апарата бројала је на стотине хиљада чланова, који су на најокрутније и најразноврсније начине покушавали да „истерају Бога“ из душе руског човека. Милитантни безбожници су разгонили и прогонили, затварали, мучили и убијали монахе, свештенике, епископе, па чак и патријарха Тихона. На удару њихове безбожничке сабље нашли су се и многи световњаци за које би се посумњало да су „црквени људи“. Немилосрдно су скрнављене мошти, пљачкало се, рушило, палилило, забрављивало, или су богомоље преуређиване у објекте културе и забаве. Па чак и у јавне тоалете.

Стаљин је ову институционализовану „Антихристову фалангу“, на чијем се челу дуго година налазио злогласни Губељман,  распустио тек по Хитлеровом нападу на Совјетски Савез. Али је Хрушчов, његов наследник на месту првог секретара КП, који је остао упамћен и по томе што је 1954. Крим поклонио Украјини, чак и без „униформисаних безбожника“ отпочео нови, крвави циклус прогона и затирања свега што је имало верско, хришћанско и православно обележје у СССР. Тако се под Хрушчовом, у тзв. процесу дестаљинизације, број од 30 000 свештеника у 1957. више него преполовио и смањио на само 14 000 у 1962. години, док се у истом периоду број с муком обновљених богомоља скоро преполовио. Затворено је 65 манастира и 700 храмова или да се послужимо оновременим идеолошко-пропагандним језиком толико их је – дестаљинизовано. Пред крај владавине Хрушчова претекла су само три православна мушка манастира, а кандидати за ступање у њих били су дужни да претходно прибаве уверење од душевне болнице да су хронично оболели.

Међутим, пре безмало пола века отац Митрофан је – након обиласка православних цркава, манастира и светилишта у самој Русији, из разговора са руским црквеним великодостојницима, са свештеницима и монасима, са верницима, са обичним светом, па и са неким од нижерангираних представника световне власти – прво објавио победу Хришћанства у „Светој Русији“ кроз њену изгубљену битку: „Да се у Русији 1917. овако веровало и покајнички живело као данас, не један него сто Лењина ништа не би постигли.“ А одмах затим и пророчки наговестио: „Данас се пробуђена вера у руском народу брзо шири. ОНА је та што ће да `испуни меру` времена да би наступила промена и све `ново настало`, без крви и рушења, путем тихе духовне револуције коју предводи `агнец незлобиви` – свепраштајући Назарећанин!“

3.

Али већ при ступању на украјинско тле, у Лавову, као и у сусрету са тамошњим свештенослужитељима и са мирјанима, игуман нашег Хиландара сусреће се са бројним  непријатним изненађењима, са мучним призорима. Он почиње да пада у забуне и у недоумице, чак бива и очевицем непобожних, па  и богохулних сцена, како испред  улаза у храмове, тако и под самим сводовима богомоља. У аеродромској згради у Лавову он и његове колеге светогорци за тројицу својих домаћина-свештеника, а све судећи према њиховом спољашњем изгледу, прво су помислили да виде службенике „Аерофлота“. „Ни браде на њима, ни држања“, бележи М. Хиландарац.

На питање грчких колега да ли су ово Руси или Украјинци отац Митрофан им одговара да то нису ни Руси ни Украјинци, него „удружењаци“. Као појашњење додао је како се на њиховом примеру остварује оно старо начело „подели па владај“… Када су коначно кренули у обилазак тамошњих храмова М. Хиландарац запажа да су сви редом копија западно-европских, па записује:

„Одвели су нас у три таква, док смо у Катедралу св. Петра и Павла само на кратко свратили пошто је она у `ремонту`. Све што је у овим храмовима домаћег карактера то су унутрашњи украси. Украјинска црква је била под Унијом званично све до 1946. године. Тада се `ујединила` са руском црквом. Од тада су овдашњи храмови уместо кипова прихватили иконе и фреске руског стила. Али пасивни отпор ни ту није изостао и врло је упадљиво изражен. Нашло се треће решење. Народни вез је – путем завештања верника – дошао на место иконе и фреске. Свуда се види ручни вез: заставе са ликовима светитеља, одежде, прекривачи, гоблени по зидовима, завесе на дверима. У свему томе, плава боја је пренаглашена и чини упадљив несклад са тамном патином праволинијских површина храма. Неко од наших примети да је то, можда, израз неподобности словенске душе за римски црквени дух…“

За време кратког боравка у Катедрали свететог Петра и Павла у Лавову нашем Игуману је показана тек осликана фреска првог од ове двојице апостола. А онда му је један од оне тројице домаћина показао прекриту нишу иза фреске и упитао га на течном немачком језику може ли да погоди шта је у њој. Одмах иза постављеног питања уследио је и одговор да се тамо налази кип светог Петра. „Онда ме одведе на десну страну храма, бележи даље игуман манастира Хиландара, и показа фреску ап. Павла. Ја га упитах: Који Вам је Павле ближи, овај напред, или онај позади? Он као да се мало збуни овим двосмисленим питањем, па одговори несигурно – овај позади, и његов гласни смех прекри моју безазлену иронију (…)

Овде се некако има утисак да овај народ ипак није у својој цркви. Његово свештенство као да је само национално везано за њега, док је духовноокренуто Западу. Није ли то прескуп данак Унији да би ова на свој начин гарантовала национални интегритет том народу?!“ Овим поводом, а пре тачно 42 године, отац Митрофан је у Светој Русији са зебњом у срцу пророчки завапио:

„Како су злокобне те деобе, та отуђивања, и то једнокрвне браће истог језика и једне прошлости…“

4.

Када су се светогорци најзад приближили „руској цркви“ у Лавову, тамо их је пред улазом сачекало неколико старица, које су просиле благослов. „Једна Украјинка са стране, описује Митрофан, баца се погрдама на њих у фанатичном тону“. Ова вербална агресија, ипак, није успела да омете срдачну добродошлицу коју је монасима са Атоса приредио стари прота Николај. Беле косе и дуге браде, висок и смирен, он им је изашао у сусрет док су три звона са торња свечано и хармонично забрујала. Светогорци су ушли у прекрасни храм у коме је владала узвишена атмосфера и целивали иконе.

„Али наше погледе је, наставља М. Хиландарац, највише привлачила та жива икона оца Николаја, чије су очи зрачиле отачку саосећајност и спремност да у свему послужи. Чекао је да нешто питамо; није био наметљив. Али наши водичи су журили. Било је одмах уочљиво: Руси су овде, и поред јединства, ипак у дијаспори. Ето, рекох оцу Поликарпу зографском, национални шовинизам је највећа противречност Хришћанству. А прибити се уз странца само да би се нетрпељивост према брату јаче изразила, као у случају Украјинаца, граничи са још већим апсурдом. Он се сагласи.

Кад смо одлазили од овог Божјег здања, бабушке су опет стајале на свом месту. Сада је свака држала везицу цвећа и сви смо били обдарени уз њихов побожни целив и њихове дирљиве благослове“. Тако је светогорска делегација испраћена из Лавова у Почајевску лавру, у којој је до половине 17. века живео преподобни Јов Почајевски. Као његов игуман он је овај манастир учинио великим светиоником православне вере на западној страни Русије, која је у то време била угрожена од Језуита и од Пољака.

Ипак, најочигледније знаке суморног предсказања поводом онога што чека Руску православну цркву у Украјинина отац Митрофан налази баш у њеном престоном граду. Кијев је некада био престоница Русије, а будући да је још почетком XI века бројао 1 100 цркава, назван је и мајком руских градова. Међутим, те 1976. Године наш игуман је уочио да је Кијевско-печерска лавра била једини „рањеник“ из Другог светског рата у овом граду. Чије старе ране не само да нико није ни покушавао да исцели, већ их је изнова позлеђивао. Свуда су биле постављене скеле и застори, али од грађевинског материјала и радне снаге није било ни трага ни гласа. Материјалне штете у храмовима нису проузроковале само бомбе и топовске гранате из рата, већ и злочестиве руке милитантних безбожника који су грабили према обећаном комунистичком рају.

Запазивши да на иконостасу у једној цркви недостаје неколико икона, некадашњи игуман манастира Хиландара је запитао нису ли и то у рату узели Немци? Од водича је добио брз и искрен одговор:

„Не, нису они!“

5.

Кијевско-печерска лавра заузима посебно поглавље у великој и потресној историји општехришћанске мистике. Кроз векове су њени монаси за свој аскетски подвиг бирали живот под земљом, на хлебу и води. Тек када би потрли сва своја чула они би у овом  „неболиком подземљу“ остајали слободни да зидају оно „царство“ за које нам је Богочовек Христос говорио да је „унутра у вама“.

Када би добио благослов од свог духовног оца, монах би долазио под брег у близини Лавре и копао би док не направи катакомбу која га је одвајала од спољашњег света. Онда би са стране, лево или десно, ископао малу просторију и зазидао јој слободну страну. Остављао би само мали отвор за ваздух и за прихват хлеба и воде. То исто је чинио сваки наредни монах који се одлучио за „подвиг затворништва“ све док прва, звана још и Горња катакомба није достигла дужину од 228 и дубину између 16 и 20 метара. Ако неко од „самозазиданих монаха“ не би недељу дана примао принети хлеб и воду, онда је то био знак да се преселио у вечност. Да је своје подвижничко станиште претворио у свој гроб.

У овој катакомби лежи и тело светог Антонија, оснивача Лавре, који је према предању заветовао своје монахе да његов гроб остане – необележен. Од земне везаности свој дух је на овом месту ослободио и монах Нестор, први руски хагиограф. Међу 73 становника овог „освештаног подземља“ борави и кнез Свјатослав од Чернигова, који се овде посветио као монах Николај. Његов живот дирљиво је описан у чувеном Печерском патерику. Склањајући се од сујете света овде су своје место нашли и свети Мојсије Угрин, Преподобни Лаврентије Затворник, Пафнутије Затворник, Атанасије, Дионисије, Анатолије, Амон, Мардарије, Пиор, Мартирије, Руф, Касијан… Сви они целим телима леже стотинама година на својим асурама као да су тек уснули.

М. Хиландарац сведочи да су практичари „Дарвинове теорије“  у ондашњем државном апарату од ових светих и подземних пештера начинили својеврсну, свакодневну туристичку атракцију Кијева. За улазак у катакомбе и поклоњење светима ваљало је платити улазнице једној жени грубих црта лица и горопадног расположења, која је седела у сивој и неугледној билетарници. После почетног негодовања и двоумљења светогорци су ипак закључили да светитељи нису мање свети зато што безбожници наплаћују улазнице. И што их истовремено етикетирају као затуцане верске фанатике и лудаке, који су се живи закопали.

Сва је прилика да су они који су, попут чланова светогорске делегације, хтели доле да упале свеће и поклоне се светим „затворницима“ у изворном амбијенту, морали да потплате чак и дежурног чувара како им овај не би укључио електрично осветљење. „Тако смо поново, само на други начин, доживели кијевску катакомбу, као и, неколико дана раније, гробље лавиринт у манастиру Печору“ – записао је отац Митрофан.

6.

Ишао сам на зачељу наше мале колоне“, забележио је М. Хиландарац, и мислио на први упечатљиви поглед, бачен на почетни зид катакомбе, који је још осветљен дневном светлошћу. „На њему је фреска са изображеним Страшним судом и двадесет митарстава (…) према виђењу свете Теодоре и опису св. Василија Новог. Водич нам је скренуо пажњу на њу, а неко примети да је та представа служила – а и данас служи – верујућима да се уозбиље, саберу и припреме за сусрет са светим „затворницима“ који су та митарства превазишли својим подвигом, живећи већ овде у вечности.

Мени се несмотреним покретом руке угаси свећа те замолих сабрата пред собом да је поново упалим на његовој. То беше отац Атанасије, чије лице у нежној светлости воштанице изгледаше још преображеније (…)

Сад су по катакомби, пред негдашњим самицама, отворени ковчези са нетљеним телима, а на зиду крај њих – иконе са изображеним аскетским ликовима истих. Преко њихових глава, у ковчегу, стављена је монашка схима како радознале људске очи не би вређале њихова света лица. На прсима су им прекрштене руке. На њима су остали наши целиви. Уместо мемле сваког подземља, овде се осећа благоухаони мирис (…)

Наше су свеће догоревале кад смо стигли до последњих становника овог свештеног подземља. Осећао сам замор у души и знао зашто. Све њене силе: разум, срце и воља били су у овом доживљају максимално ангажовани. У тами катакомбе стајало је пред нама огледало вечног живота, постављено ту врхунским самопрегором свег телесно-душевног, ради ослобађања људског духа од земне везаности…“

Игуман нашег Хиландара вели да је изашао из кијевске катакомбе са помешаним осећањима сете на једној, и окрепљења на другој страни, изазваног душевним понирањем у њену тајну. Међутим, тек што су изашли на дневну светлост са звучника је загрмео службени глас, који им је „научно појашњавао“ где су они, уствари, били и шта су, заправо, до малопре гледали. Речено им је да су ту живели средњевековни фанатици, који су помрли као што и сви други умиру. А да њихова тела нису иструлила због тога што температура на тој дубини где су скончали не омогућава развој микроорганизама. Чиме се спречава развој бактерија. Које изазивају органско распадање… Које… И тако даље, и тако даље…

7.

Монаси са Атоса једва су поверовали шта чују својим ушима. Били су запањени овом вулгарном профанацијом, али им је преостало само да негодују. И да се крсте.

„То наше узбуђење и негодовање пратила је са свог радног места нека полунага жена. Она је немирним погледом својих очију управљених к нама дала до знања ко је притиснуо дугме са тог пропагандног звучника“.

Овако је отац Митрофан завршио опис једног скаредног и обесвећујућег игроказа изведеног у марксистичко-лењинистичкој режији, на отвореном простору и на дневној светлости Кијевско-печерске лавре. Светогорски монаси очекивали су да посете и другу, или „Доњу“ катакомбу, у којој су својевремено почивала нетрулежна тела 43 монаха. Међутим, под изговором да због згуснутог програма за ову посету нема времена, водич им је само показао две удаљене зграде по страни, наглашавајући само да ова катакомба није тако дубока као она из које су малопре изашли.

„Изгледало је да ту катакомбу не показују из одређених разлога“ , закључио је наш Игуман, пошто им је по повратку у хотел остало слободног времена напретек. Својим водичима и домаћинима, међутим, није постављао питања у вези са овом другом катакомбом.

Ко зна зашто? Биће да му је све било јасно. Можда му је досадило да на питање „Да нису Немци?“ изнова добија исти одговор: Не, нису они! Ионако је на сопственој кожи одавно искусио да Све је то туђом руком посејано. Савршено је разумевао и јасно тумачио поруке Откровења по Јовану, те књиге са седам печата.

Добро је знао да се бој између Христа и антихриста води још од постанка света. На крају крајева, отац игуман Митрофан склопио је очи у најдубљој вери да се битка над свим биткама неће ни окончати све до Христовог Другог Доласка. 

У Београду, 12. децембра 2018.

Радован Калабић је књижевник, историограф и председник жирија Удружења књижевника Србије за доделу ,,награде Јанко Веселиновић за најбољи историјски роман на српском језику“. Аутор је 12 књига, међу којима су ,,Српска емиграција“, ,,Грофовска времена“ и ,,Равногорска историја“. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор Нови Стандард