Митрополија црногорско-приморскаСаслуживало је свештенство Саборног храма, протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереји Миладин Кнежевић и Мирчета Шљиванчанин, протођакон Владимир Јарамаз и ђакон Натанаило, сабрат манастира Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали у Подгорици.
- Требамо да вјежбамо пажњу, браћо и сестре, посебно умну пажњу при молитви и при читању ријечи Божје. Зато што је ум око наше душе. Ум је прозор за невидљиви свијет који је невидљив за наша чула. Онај спектар који је нашим чулима доступан је веома мали, много је већи дио онога што не видимо, а у томе што не видимо је суштина, зато је човјеку дат ум, да осјећамо и видимо невидљиви свијет. Вјежбајући ум можемо то да постигнемо, али, важно је знати како. Ум се вјежба усрдном молитвом, читањем псалама, Исусовом молитвом, појаснио је владика Кирило.
- У Јеванђељу данашњем чули смо да се говори о свјетлости и о органу који је наше тјелесно поимање свјетлости, а то је око. Господ јасно говори да ако је наше око тамно, онда и цијело тијело бива тамно, док ако око прима свјетлост онда и сво наше тијело прима свјетлост. Ту се наравно не говори о тјелесним очима већ о духовним очима, о нашем уму – који представља око – вид наше душе. Прије гријехопада код људи су били сједињени ум, срце и воља, што се промијенило након пада у гријех. Очи често пута наводе на зло, јер се сувише уздајемо у наша тјелесна чула заборављајући притом да поседујемо небеско чуло – ум, којему је по Светим оцима Цркве, главно сједиште било у срцу као код Адама и Еве у Рају. Након гријехопада, ум, срце и воља су се разјединили и у тој шизофренији ума, срца и воље се сагледава и осликава падање у гријех људског рода. Са друге стране, и ако се налазимо у палости и шизофренији бића, гдје смо разједињени, Бог нас ипак није оставио. То нам показује безброј свијетлих примјера светитеља који нам показују да човјек и у овом животу може да оживи свијетлост свога ума и да то духовно у њему надвлада, надиђе и контролише оно тјелесно, подсетио је Епископ.
