Патријарх Порфирије је, у својој беседи, изразио велико задовољство и радост што је у прилици да богослужи на Православном богословском факултету, јер је факултет „Једна од најважнијих тачака живота наше Цркве“.
„Богословски факултет је корен из којег расте стабло и рађају плодови мисије наше Цркве“, истакао је Патријарх Порфирије додајући да је факултет: „Кућа и место где се трудимо да учимо аутентично богословље. Богословље које није само стерилна философска, макар и најсавршенија, мисао, а није ни само реч о Богу. Него богословље које је истовремено живот у складу са оним у шта верујемо.“
Данас смо чули два читања из Светог Јеванђеља. У првом одломку смо имали једну „Малу драмску сцену“, напоменуо је Патријарх Порфирије објашњавајући да, уколико пођемо од ширег контекста приче, када се Господ налази на гори Тавор и када тројца од ученика видеше нетварну енергију Божију, један човек, који је имао тешко болесног сина, долази, готово очајан пред Његове ученике и на крају пред Христа. Ова прича је вишеслојна, рекао је Патријарх Порфирије, напомињући да нам она говори да „Тамо где је Господ одсустан тамо нема ни благодати, ни исцељења, нема узрастања духовног“.
„Када су апостоли покушавали да својим силама и моћима, иако су били светог живота, али по свој прилици ослањали су се на себе, а не на благодат Господњу, исцеле тог младића нису успели. Њихова сила, снага и умеће нису били довољни да младић доживи исцељење“, рекао је Патријарх Порфирије. Господ тада иде даље, па показује да није довољно да је само Он присутан, заправо, Он је увек ту међу нама, али важно је да и ми откључамо своје срце и да отворимо простор за Његово дејство истакао је Патријарх Порфирије указујући да Господ тиме показује да све треба да отпочињемо вером у Господа, да све што чинимо буде прожето вером и да се све заврши потпуним предавањем Господу. Због тога Господ директно пита оца да ли Спаситељ може спасити његово дете? Потребно је дакле да имамо искорак ка Господу, а тај искорак није ништа друго него вера, те зато тај отац у име свих нас одговара једном судбоносном реченицом: „Верујем Господе, али помози моме неверју“, рекао је Патријарх Порфирије.
Надаље, Господ ученицима показује шта је потребно осим вере да бисмо могли да будемо оруђе у рукама Божијим, да нас Он обликује по лику по ком смо саздани, а то је Он као прволик и Спаситељ. „Потребно је, каже Господ, да постимо и да се молимо. Потребан је духовни живот, потребан је подвиг. И управо нас Црква у ову Четврту недељу поста на то позива“, закључио је Патријарх Порфирије рекавши да то не може бити без „Крста, без страдања, не може без распећа. Распећа оног управо себе острашњеног, оног себе који је мој и твој највећи непријатељ. И најпре то треба да распнемо, тог себе треба да распнемо на крст Христов и онда то распињање бива радост и благ јарам“.
Његовој Светости Патријарху Порфирију саслуживали су архимандрит Прокопије (Тајар) из Антиохијске Патријаршије, јеромонах Нектарије (Ђурић), протонамесник Драган Поповић, јереј Бориша Шањић, јерођакон Сава (Бундало) и ђакон Здравко Јовановић.