Епархија шумадијскаСаслуживали су протонамесник Мирољуб Миладиновић и ђакон Урош Костић, док су за певницом појали протојереј Драгослав Милован и протојереј Драган Брашанац. Чтецирао је г. Владан Степовић.
Владика се верницима обратио надахнутом беседом којом је истакао важност смелог исповедања хришћанске вере:
“У име Оца и Сина и Светога Духа. У овом данашњем прочитаном одељку јеванђељском чули смо како је Господ наш Исус Христос рекао својим ученицима, а преко њих казао је целом роду људском: “Сваког који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим небеским, и који се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим небеским”. Из ове две реченице видимо шта добијамо не само у овом свету, него за вечност првенствено, ако признамо да верујемо у Бога, а добијамо Бога за сведока нашег исповедништва. У другом делу Господ каже: “Ко се одрекне мене, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим небеским”. Ова друга реченица је потресна, и сваки човек треба да води рачуна да не дође у то стање да га Господ не препозна. Ако дете напушта родитеља, одриче се њега и напушта га, онда ће се и родитељ одрећи њега зато што није у заједници. Браћо и сестре, ми смо дужни не само да верујемо у Христа васкрслога, него и да јавно пред свим људима, а и пред непријатељима Христовим, кажемо да верујемо у Бога. Значи да се не стидимо, а било је времена када се наш српски народ стидео да каже да верује. Господ од нас тражи да признамо Бога, не само у души него и споља. Бог од нас тражи смелост, одлучност, смелост према Богу и одлучност у вери. Кад ми веру исповедамо и пред непријатељима Божијим, ми онда показујемо да наша вера није млака него јака. Прави хришћанин се никада и нигде и ни пред ким не сме стидети Христа Бога. Не смемо се стидети Онога Који нам је живот дао, Који нас води и руководи и који нас спасава, Који нам је већи пријатељ и од оца и од мајке телесне. Све то зависи од јачине наше вере. Мученици се нису одрицали Христа јер су знали и веровали да исповедањем вере задобијају вечни живот. Хришћанин је дужан да душом и телом прославља Господа Христа, да би на крају тај хришћанин био прослављен од самог Господа нашег Исуса Христа. Да би Бог прославио нас, ми треба стално да прослављамо Бога, кроз веру, кроз живот хтишћански, кроз свете тајне и хришћанске врлине. Ако је наше прослављање истинито, чврсто и јако, онда ће Бог нас прославити. У контексту ових речи могли бисмо да наведемо и речи светог апостола Павла када је у питању ово исповедништво наше: “Ако исповедаш својим устима да је Исус Господ, и верујеш у срцу свом да га Бог подиже из мртвихм, бићеш спасен, јер се срцем верује за праведност, а устима се исповеда за спасење”. Устима се исповеда оно што је у човеку. Оно што ми говоримо, што мислимо, то смо ми браћо и сестре. Човек како говори и шта говори, то је део њега самога изнутра. Дакле, вера у васкрсење Христово пројављује се по неопходности кроз јавно исповедање Његовог божанства. Вером својом у Христа Богочовека хришћанин исписује у срцу свом сав божански морални живот, сав живот Спаситељев и сву праведност Његову. Наша вера у Богочовека, безгранична наша љубав према Христу, безрезервно идење за Спаситељем, показује да ми браћо и сестре Христа претпостављамо пред целим светом. Безгранична љубав према Христу претпоставља то самоодрицање, одвајање душе од свега што је може одвојити од Бога. Одвојимо ли ми своју душу од Бога, она умире. Душа је бесмртна док је у Христу и са Христом.
Све оно што се не дотакне Христа, и чега се Христос не дотакне, не може бити спасено, јер се ми именом Христовим спасавамо. Нашим односом према Христу овде на земљи одређује се и наш живот у будућем веку. Господ Исус Христос је рекао, браћо и сестре: “Сваки који призна мене признаћу и ја њега, а ко се одрекне мене одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим небеским”. Овим речима Христос нас учи да за спасење није довољно да само у души поседујемо веру, већ да је треба јавно исповедити, да би кроз то исповедање подстакли другог да и он верује, да и он исповеда. Овим нас Он побуђује на највећу љубав, усрдност и смелост. Треба смеслости да исповеди човек веру, јер му ђаво стално говори да не верује. Кад нас ђаво убеди да не верујемо у Бога, онда нас он заиста чини сином пакленим. Сам Господ Христос посведочиће пред Оцем Својим небеским да ти и ја верујемо, брате и сестро, у Господа Христа. Али то треба заслужити чистим, честитим и поштеним животом. Најважније је да будемо уписани у књизи живота. Човек ако не живи вером у Бога, његово се име брише. Вером усељавамо Бога у себе, како каже апостол Павле. Они који се одрекну Хирста, чуће заиста оне Христове речи: “Не познајем вас”. Ако то чујемо, онда нам је све пропало. Нас Господ препознаје по срцу нашем, по нашој вери, по нашим делима. А права вера у Христа и вера срца увек се пројављује кроз тај целокупни живот хришћанина. Морамо се стално сећати Бога, као што стално дишемо. Треба нам да исповедимо веру, али да исповедимо веру јеванђелску, светоотачку, веру од које нам зависи живот. Нека би нам Господ помогао да ми исповедамо веру и пред собом и у себи, и пред људима, да исповедимо и да кажемо: “Верујем Господе и помози моме неверју”. А свака мука и невоља у овоземаљском животу долати нам због неверја. Паднеш ли, само појачај веру и устаћеш, јер ће Господ препознати и тебе и мене по вери. Зато је потребно да верујемо и да веру претварамо у дела. Бог вас благословио”.
