rs.sputniknews.comПрво, кроз историју је било тешко вршити пописе на Косову, јер су Албанци често бојкотовали пописе, поготово од 1990. године.
Албанци су од 1990. године започели политику бојкота српске власти, бојкота српске државе.
Правог пописа Албанаца на Космету никада није ни било, чак ни за време СФРЈ. То можда има везе са чињеницом да се током фашистичке окупације Космета у Другом светском рату доселио велики број Албанаца са севера Албаније, према неким проценама између 80.000 и 100.000, што је каснија социјалистичка власт признала.
Нова власт је практично санкционисала демографско стање стварано окупацијом. Придошлице из Албаније под окупацијом је оставила ту, исељене Србе староседеоце и нешто мало колониста је прогласила све за колонисте и забранила им повратак на Косово и Метохију.
Од тада се на Космету, према званичним пописима, деценијама повећава број Албанаца, а број Срба стагнира или се смањује. О узроцима српског егзодуса са Космета је још 1982. године писао „Њујорк тајмс“. Тада је први пут наведено да албански „националисти имају платформу у две тачке“, „прва је да створе етнички чисту албанску републику, а онда да се уједине са Албанијом и створе ’велику Албанију‘“. Након сецесионистичких ратова, тренд се променио — сада су Албанци ти који масовно напуштају Косово.
„Патрола граничне полиције ухватила је око двадесетак Албанаца са Косова, који су покушали илегално да пређу српско-мађарску границу. У разговору су нам рекли да одлазе са Косова јер желе бољи живот“, гласила је вест.
Одлазе Албанци бежећи од беде и сиромаштва, али од овога:
Пре годину дана је 15-годишњем Исмаилу Лајћију дијагностификована леукемија. Његово село је у једној од области која је жестоко циљана бомбама са осиромашеним уранијумом за време НАТО бомбардовања. Сада стручњаци УН упозоравају на могућу везу између осиромашеног уранијума и његове болести.
А стручњаци процењују да врхунац епидемије рака долази тек 2019. године. Не помаже ни безброј страних клиника на Косову, које профитирају на патњи Албанаца које је Запад наводно спасавао. Косовски Албанци сада имају своју заставу, мада више машу заставом суседне Албаније, али младе Албанце који не памте деведесете године прошлог века то не занима много. Кажу:
„Политичари који су тренутно на власти нису урадили ништа за нас. Више од половине младих на Косову је незапослено.“
Зато узмимо само ове три ставке у обзир.
Прво, непоуздани пописи — само за Приштину се говори да има близу пола милиона становника, а на последњим парламентарним изборима је гласало само 89.955 људи. Тешко је поверовати да четири петине становника не гласа, логичније је да већина тих људи једноставно не живи тамо.
Друго, само прошле године је 40.000 људи отишло са Косова, од којих је 80 одсто било испод 24 године старости, а незванично је број отишлих далеко већи.
И треће, актуелне статистике показују да наталитет Албанаца сваке године опада, док наталитет Срба расте, па и није нелогично да, иако у званичном попису има само 1,5 одсто Срба, на последњим изборима Српска листа осваја 16 одсто гласова. Када разговарате са Србима на Косову, многи ће рећи да Албанаца тамо реално има тек нешто више од милион, али да се пренадуваним бројем Албанаца плаше сви грађани Србије, односно да албански политичари том манипулацијом објашњавају „неминовност“ предаје Косова Албанцима.
Можда неки на те манипулације и наседну, али не и ми.
