ТВ ХрамПесник Mатија Бећковић овим речима објашњава за Спутњик разлоге настанка књиге „Сто мојих портрета“ коју је за Сајам књига објавила Компанија „Новости“. А списак пријатеља личи на озбиљну антологију српске књижевности, од Андрића, Попе, Лалића, до Данојлића, Арсена, Капора…
„Надам се да се не би ниједан од њих љутио“, каже нам, док на штанду Српске књижевне задруге — у чијем је Плавом колу објављено неколико његових књига — одмахује познаницима и поштоваоцима.
„Све је то љубав прочистила тако да се човек ничега ружног и не сећа. А што се после толиких сусрета и толиких разговора издвоји нека реченица или реч, то је, опет, нека правда која је старија од наше памети“, вели Матија.
Спутник
Трагом вашег пријатеља Михиза написали сте своју аутобиографију о другима. Да ли је ово књига о њима или о вама?
— Не знам да је такве књиге било. Нисам је писао зато што такве није било, али она јесте на неки начин аутобиографија о другима. И има више од сто портрета, али сам је тако насловио јер је то највећи број, од броја сто у нашем народу већег нема, то је више ознака за безброј. И колико год да их има, то је опет један портрет. Опевавао сам своје пријатеље, а у ствари — себе. То јесу они, али преко њих вероватно можда највише ја сам.
Неколико пута сам рекао да је човек оно што памти. За мото књиге сам узео Змајеве стихове „Све што време напред хрли/све се више мени чине/моји мртви неумрли“. То су све људи са којима сам провео свој живот и они за мене нису умрли. Никакве разлике нема, сем што их не виђам, а и виђам их више и чешће него ове које виђам.
Занимљиво је да „Сто мојих портрета“ отвара Влаја из Глибавца, стихоклепац. Зашто сте му дали првенство над Његошем, Андрићем?
— Како сам стигао у Београд, чуо сам за Влају из Глибавца. Он је ишао по возовима и путницима говорио само у римама и стиховима. А његов најпознатији стих је био „Кљуца пиле у гвоздене виле“. И ма колико да су се људи са тим спрдали и омаловажавали га, ја не знам да сам неки стих чешће цитирао и да ми је чешће падао на памет. И та слика пилета које кљуца у гвоздене виле била ми је пред очима и, као што сам и у песми рекао, чини ми се да сам чуо и тај звук. А временом, као да је то пиле бивало све мање, а те виле све веће. Али оно није одустајало, него се залетало, и ја сам замишљао тај меки кљун како се сваки пут заврне и како се оно одмах преврне и запрашина и, чим мало отресе крила, одмах се залети на исти циљ. И како је време пролазило, све сам више сумњао да се ради о пилету. То ми је више личило на песника. И све је мање то личило на виле, а све више на празан папир. И на песников напор и залетање на чисту хартију да се обрачуна са тим космичким силама… А на крају нисам више знао је ли то Влаја или сам то ја.
Комплетан интервју прочитајте на СПУТНИК-у.
