Епархија захумско-херцеговачка
Епископ Максим, духовни син Владике Атанасија, је 2006. године био устоличен као наш епархијски епископ. Пре упокојења Владике Атанасија, епископ Максим га је три пута довео у Америку, па је Владика Атанасије двапут посетио наш манастир.
У свом слову на сахрани свог духовног оца, Епископ Максим се дотакао кључних аспеката живота и личности Владике Атанасија. Стари јерарх се потпуно предао Христу и дисао је у духовној атмосфери Цркве. Био је велики црквени човек који је разумео да наша православна хришћанска вера мора да се дотакне свих пора нашег живота и убризга се у њих.
По мом мишљењу, Владика Атанасије је изнад свега био литург. То није због тога што је поседовао велико знање Божанске Литургије и што је написао вишетомно дело на ту тему. Радије, то је било због тога што је живео Литургијом. Његов живот изван црквеног храма је био литургијски тиме што је стално имао Христа пред собом. На тај начин, његов живот изван црквеног храма је суштински био исти као и живот унутар истог.
У свом слову, епископ Максим је приметио да су поједини људи гледали на поступке његовог духовног оца као да су били противречни или парадоксални. Ти људи би гунђали кад би овај Владика радио неочекиване ствари током Литургије. Они нису разумели да, за Владику Атанасија, прослава Литургије треба да буде динамична и жива, не статична.
Повремено, током Литургије, он би дао поуку о смислу оног што се дешава. Поуке би биле кратке, тако да нису прекидале ток Литургије, коју је он тако високо ценио. На пример, сећам се да је на једној Литургији, окружен свештеницима око престола, објашњавао зашто се антиминс и илитон савијају тако да се прво открије лева страна. Текстове на јеврејском језику, рекао је, написани су с десна на лево. Ово објашњава зашто се јеврејске књиге отварају супротно начину на који то ми чинимо – пошто ми пишемо с лева на десно. Научивши нас томе, Владика Атанасије је на још једном примеру показао како су наше православне литургијске праксе укорењене у пракси Јевреја у Старом Завету.
Наш манастир је примио добар предокус неочекиваног понашања Владике Атанасија када је служио Литургију у нашем Манастиру. Током службе је био радостан, чак и опуштен, али му је једна ствар засметала: наш „епископски трон” на Горњем месту. У то време, нисмо још били почели да наручујемо црквени намештај од добављача из православних земаља, тако да је наш „трон” био ништа више од једне дрвене фотеље у традиционалном стилу. Најпре, пред почетак Литургије, Владика Атанасије нам је рекао да фотељу померимо са горњег места у олтару, што смо и учинили и на њено место ставили малу столицу. Касније, када је почело читање Апостола, он је погледао на изазовну фотељу и рекао нам да је потпуно уклонимо из олтарског дела. Ми смо велику столицу одмах однели кроз олтарска врата и ставили је изван цркве.
Реакција Владике Атанасија на столицу некима може изгледати као претерана, али она је постигла ефекат. Једна од првих ствари коју сам учинио када сам постао игуман била је да поручим епископски трон из Румуније.
Други пример његове „парадоксалне” личности десио се када сам први пут посетио манастир Тврдош 2006. године. Био је Велики пост, те је по плану следило служење Пређеосвећене литургије. Обавестивши ме о предстојећем богослужењу, Владика Атанасије је рекао нешто у смислу: „Пређеосвећена литургија није права Литургија, него… али је она ипак ту [тј. део је нашег Предања]”. Из ове изјаве неко би могао закључити да Владика Атанасије није правилно вредновао овај део нашег Предања. Међутим, такав суд би био спољашњи, али не и праведан суд (уп. Jн 7, 24), као што се видело из оног што је уследило. На Пређеосвећеној литургији, сећам се да су били само служашчи свештеник, Владика Атанасије и ја (монаси су очигледно били на послушањима). Владика је стајао на северној страни цркве, са штапом у рукама. Свештеник је служио а Владика Атанасије је био хор, појући својим дубоким гласом, који је испуњавао манастирску цркву. Певао је и појао све оне делове литургије које није изговарао или појао свештеник. Задивљујуће, уважени Владика пред собом није имао ни налоњ нити богослужбене књиге при руци. Појао је све по сећању, напамет, или тачније: „по срцу” (by heart), као што кажемо на енглеском. Енглески идиом је овде сасвим прикладан, пошто се Владика Атанасије није просто сећао химни и молитава; он их поунутарњио у клијети свога срца (уп. Maт. 6,6).
Неколико година касније, када је Владика Атанасије посетио Америку, служио сам још једну Литургију на којој је он началствовао. Као што ми је била навика за време архијерејских литургија, листао сам свој Служебник, трудећи се да пратим службу, како не бих направио грешку када дође мој ред за возглас, и сл. Видевши ме како то радим, Владика ми је рекао: „Мање књиге”. Овај савет, знам то, проистекао је из његовог веровања да Литургија треба да буде жива светковина, а не нешто што се служи по рутини. Свештенослужитељ треба да буде способан барем делове Литургије изговара напамет, тј. „по срцу” (by heart).
Делећи моја сећања на Владику Атанасија, желео бих да додам још неколико случајева који би могли бити занимљиви будућим биографима. Први се десио током моје прве посете Требињу 2006. године. Како се сећам, било је то пошто сам 11. марта одржао предавање о са-оснивачу нашег Манастира, о. Серафиму Роузу, у центру Св. Јустина Ћелијског. Седео сам за столом, вечерајући са Владиком Атанасијем и неколицином верника који су присуствовали предавању, и тада нам је јављено да је бивши председник Србије, Слободан Милошевић, управо умро у затворској ћелији у Хагу, пошто је тамо пет година био на суђењу. Коментар Владике Атанасије је био лаконски, али пун смисла: „Милошевић није био добар, али су гори били они који су га ставили на суд”.
Други случај илуструје теолошку виспреност Владике Атанасија. Једанпут, током посета Владике Атанасија нашој епархијској Саборној цркви у Алхамбри (Калифорнија), питао сам га нешто што је искрсло док сам приређивао књигу о браку и девствености, а то је: „да ли се брак између човека и жене заувек наставља?” За већину православних хришћана, одговор на ово питање би био једно дефинитвно „не”, пошто је сам Господ рекао да „они који се удостоје примити ту реч, о васкрсењу мртвих, нити се жене нити удају ” (Лк 20,35); то учење су прихватили Свети Оци. Ипак, постоје неки православни хришћани који заступају да је брак вечан, наводећи као доказ речи из православне службе брака, после чина венчања (стављања венаца), где свештеник моли Бога да прими венце (круне) нововенчаних у Своме Царству.
И тако сам питао Владику Атанасија о вечном браку и, посебно, о идеји да је знак тога примање венчаних круна у Царству. Пошто му је моје питање било преведено на српски, Владика је својим громким гласом одговорио „Не! Венци представљају међусобну верност венчаног пара”.
Ово нисам чуо никада пре. Разумео сам да круне представљају венце мучеништва, пошто брак, као и монаштво, јесте облик мучеништва. Али никада нисам чуо објашњење које је дао Владика Атанасије, које не пориче него допуњује симболизам мучеништва. Касније, када сам проверио текст службе брака, видео сам јасно зашто је Владика Атанасије рекао да венци представљају, пре свега, верност коју муж и жена показују једно према другом. У тексту службе, речи о којима се говорило овако следе: „Боже … уздигни Венце њихове у Царству Твоме, чувајући их неупрљане, непорочне и беспрекорне у векове векова”.
Па наравно! Све што треба чинити јесте са пажњом читати речи, не умећући своје мишљење, и тада ће смисао постати јасан. Молитва да Бог сачува брачнике „неупрљане, непорочне и беспрекорне” упућује на полну чистоту, која се налази у часном браку.
Када би се срео са неким посетиоцем из Сједињених Држава Америке, Владика Атанасије би себе често представио речима: „Ја сам Апач!” То је радио и са децом. Видећи га са тамном кожом и дужом косом, врло је изгледно да му је не мало деце веровало. Иза хумора, међутим, лежала је дубока љубав, поштовање и дивљење за америчке Индијанце, које је он делио са многим својим српским пријатељима. И Срби и амерички Индијанци су стотинама година страдали од неправде коју су им нанели западноевропски окупатори (у случају Индијанаца, најстарији окупатори су били имигранти из Западне Европе), и једни и други су се витешки и храбро борили, чак и кад је изгледало да је све изгубљено, како би очували своју слободу, културу и идентитет као народ. За оба народа, ова борба је нужно значила борбу за њихове отачке земље које су посматрали као свете.
Један од најлепших и најдубљих есеја Владике Атанасије носи наслов „Земља Живих”. Као библијску алузију на Свету Земљу Јевреја (Пс. 26,13), ову фразу је Владика Атанасије цитирао у вези са српском светом земљом Косовом, која је од остатка Србије отргнута после кампање бомбардовања НАТО снага 1999. године. Пружајући утеху своме народу у очи овог губитка, Владика Атанасије је указао да је „Земља Живих” такође и синоним за Небеско Царство ка коме сви тежимо. Суверена земља једног народа – место где он може да живи у слободи – јесте дар од Бога, и њиме и преко њега је он позван да трага за вечном Земљом Живих, да би Бог био све у свему (уп. 1Кор. 15,28).
Видећи судбину народа са духовне тачке гледишта, Владика Атанасије је препознао блискост између свог народа и Индијанаца (урођених Американаца). Када је једна група студената из богословије у Призрену посетила наш Манастир, разговарао сам са њима о мисионарењу међу Индијанцима које подржавају наш манастир и Епархија. Када је у разговору поменуто име Владике Атанасија, богослови су ми рекли да је он на америчке Индијанце гледао као на мученике.
Владика Атанасије није био формалиста; поза и извештаченост су му били страни. Сећам се како је испричао духовиту причу о томе како је путовао са једним психологом и његовом женом. Психолог је све време говорио мирним, чак и прибраним тоном, који се и очекује од зналца људског понашања. Међутим, током вожње са својом женом и Владиком Атанасијем, психолог је упао у жучну расправу са својом женом. „Честитам!” владика је рекао психологу, „сада си човек!”
Када је 2015. године држао предавања на Институту Светих Севастијана и Мардарија који наша Епархија редовно организује, Владика Атанасије је окупљеним свештеницима рекао да не воли да га људи ословљавају „Ваше Преосвештенство” (Your Grace). За њега, то је звучало сувише формално; Православље је живот, и ми смо једна породица у Христу. Стога нам је рекао да га уместо тога ословљавамо са „Оче Владико”. После тога, свештеници су почели да га зову „Оче Владико”, и то му је доносило осмех на лицу, са дозом забаве.
Он је заиста био један „Отац Владика” који је на Цркву и Божије ствари гледао са свом бригом и пажњом љубећег оца. Истовремено, за нас овде у Западноамеричкој епархији, он је био „Деда Владика”, пошто је наш „Отац Владика” Максим духовни син нашег „Деда Владике”, епископа Атанасија. Блистави пламен његове љубави према Христу и Његовој Цркви сјајно светли у нашим срцима, обасјавајући наш пут ка славном Царству где се надамо да заувек пребивамо са Богом.
Игуман Дамаскин
Манастир Св. Германа Аљаског, Платина (Калифорнија)
Превод са енглеског М. В.
