ТВ ХрамЧасни и Велики пост је установљен као сећање на четрдесетодневни пост Господа нашег Исуса Христа у Јорданској пустињи пре Његове јавне проповеди и позива на покајање свих људи и свих народа на земљи (Мт. 3, 2).
У духовном смислу, Свети Оци кажу да је Велики пост икона изласка јеврејског народа из Египта - земље смрти и улазак у земљу обећану. Тај излазак је у историји трајао четрдесет година, али га ми у символичком и богослужбеном смислу пролазимо за четрдесет дана Великог поста. Ова два поменута библијска догађаја чине духовну основу овог поста, а његов је смисао да покажемо да не робујемо ономе што је земаљско, да не робујемо телу, да не робујемо стомаку, него да се уздигнемо изнад свега тога, како би се хранили животворном Речју Господњом, Његовим Јеванђељем, Његовим поукама и Њим Самим. То смо доживели и на данашњој светој Литургији, причестивши се Телом и Крвљу Господњом. Кроз Причешће смо потврдили да је за нас претежнији Христос, Његова Реч, Његово Тело и Крв, Који су истинска Храна и Пиће (Јн. 6, 55), од онога земаљског, које нам је као људским бићима такође неопходно. Потребно је да у човеку увек буде дух изнад тела; да увек буде Бог изнад онога што је земаљско и да духовне вредности буду доминантније у нама него земаљске, људске и физиолошке потребе. То је, драга браћо и сестре, унутрашњи смисао поста, те отуда нас света Црква позива, да прођемо тај пут од четрдесет дана као ход кроз пустињу, преиспитујући непрестано своје духовно стање и живећи у покајању.
Црква је богомудро за период Великог поста установила служење Пређеосвећених Литургија, које се служе два пута недељно, средом и петком, да бисмо се што чешће причешћивали Христом. Као што је јеврејски народ ишао из Египта уз помоћ Божју - Мојсије их је водио и други изабраници Божји до земље обећане, тако је и нама потребан Бог да нас руководи и води кроз овај период великопосне духовне борбе. Наравно, то нам је потребно и кроз читав живот, али на посебан начин и у овом периоду Великог и Часног поста. У посту су појачане молитве и учесталија богослужења, јер поред уобичајених недељних Литургија, имамо и Литургије пређеосвећених дарова. Учесталије Литургије показују да не можемо сами да прођемо овај пут, него само ако смо у заједници са Богом и у заједници са ближњима.
Дај Боже да се поучимо на примерима Отаца наших, на примерима великих испосника и подвижника, који су благодаћу Божјом победили сва животна искушења, која се у току поста повећавају. Они су, да би победили сатану, често пута ради поста и молитве одлазили у пустињу, повлачећи се од људи, јер су у свету понекад имали већа искушења од људи него од самих демона, више су људи била препрека њиховом спасењу. Они, међутим, никада те људе у своме срцу нису осуђивали. То је оно што је овде потребно нагласити. Они су, повлачећи се из света, молили Богу не само за себе, већ за спасење читавог човечанства. То је пример, који и ми треба да следимо; а не да свакоме ману налазимо, а себи никада. Бог једини све зна и Он једини има право да суди. Он је Створитељ наш и Он зна слабости наше, зна врлину нашу, зна какве је коме духовне дарове дао, колико који човек може да чини, шта може да чини. Онај који суди другима узима и узурпира право Божије. То је веома битно и, ако Бог да, макар то да запамтимо од овога што смо данас говорили и чему смо се поучили. На све друго што нам је потребно Црква ће нас подесћати на богослужењима у току овога Великог поста.
