Православие.руЈош од првих времена благочестиви људи нису могли да схвате како то Христос као Бог умире, будући да је Бог тај Који је бесмртан па се зато и назива и јесте Једини Бог, док смо сви ми остали смртни, трулежни те управо и нисмо богови. Баш та вера хришћанска била је, како каже Свети Апостол Павле, "једнима за скандал а другима на лудост", Јелинима лудост а Јеврејима скандал, јер заиста јелински ум није могао да схвати како Бог, будући бесмртан по природи, може да умре. За Јелине је крст Христов и оно што су хришћани исповедали било лудост. За Јевреје је то опет било скандалозно јер су они веровали у Бога Који је свуда присутан и свемогућ и нису могли да дозволе да он буде човек, да буде поруган и још да буде разапет на крсту. Но, то је, драга браћо и сестре, истина која се баш и не може уклопити у људске умове. Наиме, Јелини су били оптерећени тиме што су веровали у Бога као једну безличну природу, која нити има почетак нити крај и сама по себи не може да умре, те зато у њихов ум није могла да стане хришћанска вера у Бога Који је умро за нас и наше спасење. Јевреји, опет, верујући у силнога Бога, Који је створио небо и земљу и Који држи све у својој руци, такође нису могли да прихвате да тај Бог одједном постаје немоћан, дакле, смртан.
У чему се крије тајна? У томе, драга браћо и сестре, што је Бог наш у кога верујемо личност и то слободна. Он је слободан да живи вечно али исто тако и да из своје слободе и љубави према нама умре за нас. Бога нашега у кога верујемо не одређује природа, па да се Он понаша на основу тога како она захтева. Он је изнад природе. Он је тај Који чини природу Божију постојећом, Који је, дакле, чини једном личношћу. Слично се дешава и са нама људима јер смо и ми створени по икони Божијој, као слободна деца Божија, те зато по својој слободи имамо захтеве и прохтеве који врло често не иду у складу са природом. Зато по својој слободи не можемо да схватимо зашто је наша природа трулежна и зашто не може да издржи оно што ми као људи желимо да направимо. Одатле, дакле, долази наша трагедија људска - што природа наша и слобода нису у потпуној хармонији. Природа умире а ми као слободна бића, као личности, не желимо да умремо, те одатле сва наша трагедија и мука од смрти.
Господ је слободан и његова хармонија је у складу са његовом слободом. Он је сам зажелео да дође на овај свет и за нас умре јер је једино тако и било могуће да човек и уопште сва створена твар буде у јединству са Богом. Ми нисмо могли да дођемо до Бога и да се са Њим сјединимо, да Бог није сишао к нама. Потребно је било, дакле, да Он први направи тај корак. Зато Свето Писмо и подвлачи стално то да је прво Бог нас заволео па затим тражио од нас љубав према Њему. Он је први, дакле, сишао међу нас и зато зове онога ко хоће у јединству са Њим да има заједницу и живот вечни. Зато пред овим догађајем страдања Господа Исуса Христа за нас, стојимо не толико са чуђењем и питањем шта се то збива са Богом Који је свемогућ, него са захвалношћу и неизмерном радошћу што је Бог то учинио за нас а могао је и да не учини. Но, да није то учинио, да није умро, не би имали живота.
Васкрсење ће показати, драга браћо и сестре, да је човек у Христу постао нетрулежан и да ће само онај који је у јединству са Христом, кроз личност Његову, бити васкрснут од Бога Оца Духом Светим у последњи дан. То су речи Господа нашега Исуса Христа, да ако што заиштемо од Оца у име Његово, даће нам. А ми ништа друго не иштемо до живота, и то ће нам Господ и дати. Све друго ће нам се додати, зато што човек има једини проблем а то је смрт. Ми често заборављамо тај проблем. Имамо друге квази проблеме, а са смрћу смо се помирили. Али из сваког људског проблема извире тај свељудски проблем смрти, која се увек шуња иза свакога нашега дела.
Управо и ово што нас данас сналази као народ и државу такође је борба оних који мисле да ће на овај начин, уништавајући један народ, имати живота у себи. На овај начин, дакле, они желе да побегну од смрти. Човек понекад мисли да ако добије читав свет, сва блага, ако има науку, савремене болнице и слично, да се спасао смрти. Но, никада се човек не може спасти смрти без Бога. Сви експанзионистички ратови у историји управо су имали за циљ да онај који их води узме од другога и осигура за себе што више тих добара како би, наводно, могао да преживи и да се спасе од смрти. Зато човеку никада није доста свега онога што има, јер све то ипак није у стању да пред смрћу дâ откуп за живот. Зато ми, драга браћо и сестре, поред све борбе коју треба да водимо за нашу земљу морамо да се трудимо да наш борба буде у Христу и кроз Христа. То значи борити се честито, јуначки, поштено, достојанствено. Иначе, достојанства мимо Христа нема. Ако и једног тренутка заборавимо да се само кроз Господа можемо спасти, пропада људско достојанство, јер тада човек може да се острви, па да постане звер. Једино Господ Христос држи ту равнотежу између човека и нечовека, између доброг и злог.
Страдања Господа нашега Исуса Христа нека нам буде утеха у овим нашим страдањима. Да се радујемо радошћу Васкрсења и да имамо на уму да ће страдања проћи и да ће друга доћи. Док је овога света и века увек ће бити страдања, јер, наглашавам поново, страдања производе смрт и страх од смрти. Господ је победио свет, у Њега да се уздамо. Он да нам буде мишица, Он да нам буде оружје против непријатеља наших. Тако ћемо се борити не само за своју земљу, за свој народ, него, кроз Њега, и за добро непријатеља наших, да и они отворе очи и виде да авиони, ракете, "томахавци", не доносе заиста никакво добро, а понајмање могу да човеку донесу достојанство. Но, на жалост, наша епоха и западна цивилизација у којој смо и ми судеоници, јер смо је добрим делом усвојили одбацивши наше православно предање, управо не може друкчије. За њу је сваки други човек потенцијални или истински непријатељ кад год се успротиви томе да буде средство за задовољење њених циљева. То је, браћо и сестре, стање палога човека и грешнога света у коме сви ми живимо. Наша је срећа у томе што ми овде, у Св. Литургији, учимо да други није наш непријатељ већ извор живота, да без другога не можемо бити личности, јер нас је Господ управо тако створио по лику своме. Бог је Св. Тројица, заједница личности, Отац, Син и Свети Дух, а не самац, те зато и ми, да би постојали по лику Божијем, да би били вечно жива бића, треба да постојимо у заједници са другим. То није само етички закон и пука намера да будем добар, поштујем другог и не чиним му зло. То је сам закон постојања. Наиме, ако другога нема, неће бити ни нас, без обзира што многи од нас не мисле тако, што мисле да могу сами да опстану. Св. Литургија нас управо томе учи а на њој је утемељена сва наша Црква, све наше Предање. Наша Црква постоји као Св. Литургија и не може постојати друкчије осим кроз Св. Литургију.
Да Господ дâ, драга наша браћо и сестре, да ови дани најпре буду дани молитве за нас и за све оне који су изгубили своје животе страдајући, понекада незнајући зашто, понекад због својих грехова, понекад опет из било којих других разлога, да се свих њих сетимо. Да се молимо да Господ живе укрепи да имају снаге да одоле непријатељима својим те да се боре против зла а сви заједно да се радујемо радошћу Васкрсења јер је Господ васкрсао. Ми не прослављамо данас први пут Велики Петак па да будемо тужни, не знајући шта ће да се збуде. Ми прослављамо Велики Петак у знаку Васкрсења, јер је Господ наш васкрсао. Зато и када отпуст дајемо прво помињемо Васкрсење и кажемо: "Васкрсли из мртвих Христос истинити Бог наш, Који је добровољно пошао на страдање и на смрт нашега ради спасења..." Ако имамо у виду то да ће живот победити смрт, да ће добро победити зло и ако се чврсто надамо, можемо се борити и наша ће борба имати смисла и победу. Амин.
Епископ Игнатије: Слово на Велики петак, Саборност, 1998.
