www.spc.rsБио сам тада на Теолошкој академији на Халки (њен рад је и дан-данас забрањен од Турака). Беше почео Велики и Часни пост. У Манастиру Свете Тројице на Халки, протопсалт Станицас са својим студентима је певао: „Покајања двери, отвори ми, Животодавче…“ Тада сам доживео и разумео православну Византију: у свој својој величини, смирено се каје, пред Живим и Истинитим Богом. Тако једноставно, као што се умивамо ујутру, или као што свакодневно једемо свој хлеб.
Пошао сам са једним колегом и пријатељем, студентом теологије на Халки, да посетим и поклоним се „Аја-Софији“, како сам то име слушао у мојој земљи, и не знајући добро шта те речи значе. За мене као Србина била је то Велика Црква Христова. О њој сам само слушао, и то ми је било нешто као сан.
Када смо ушли у Свету Софију, сетио сам се Св. Симеона Новог Богослова: „Ако чујеш да ти неко прича о неком граду, о његовим трговима и улицама, зградама и осталој његовој лепоти, па ако се некада нађеш у том граду, а не препознаш на основу приче његове улице и распоред, онда ниси сигуран да је то исти град о коме си чуо, све док ти човек који га познаје сâм не каже да је то тај град о коме ти је причао…“ Наравно, Свети Симеон је овај пример навео када је говорио о јављању Самога Господа Христа њему, и о потврди истинитости тог богојављања њему, од стране његовог старца Симеона Побожног. Улазећи, дакле, у цркву Свету Софију видео сам и схватио да је ово заиста Света Божија Премудрост. Био сам јеромонах, али због околности турске нетрпељивости, бејах без мантије, која је била непожељна и забрањена у Цариграду, као код нас под комунистима.
Улазећи у Храм, прекрстио сам се. Чувар Турчин је одмах реаговао, али му је мој пријатељ, на његовом језику, објаснио да сам странац и да нисам знао да је забрањено прекрстити се у Храму Свете Божије Мудрости. Прешавши преко прага главног Храма, нашао сам се у Централном броду, и одмах сам разумео, ни до данас не знам како: да Света Софија, Божија Премудрост, са својим светлосним димензијама, јесте Небо које се спустило на Земљу, или пре: које се у овом тренутку приземљује; и истовремено то је Земља која се узноси на Небо, још тачније: која се у овом тренутку одземљује и онебесује. Верујем да је овај доживљај Свете Софије даровао мени грешном Онај Који је Небо оземљио и Земљу онебесио, како певамо у нашој Цркви.
Касније сам код Светог Максима Исповедника (7. век) пронашао да „Света Божија Црква“ – а, наравно, Св. Максим је пре свега имао у виду Велику Цркву Божију, Свету Софију – „образ и слику Божију носи, јер поседује, по подражавању и подобију, исту енергију са Њим“. Исти Светитељ такође каже: „Света Божија Црква је слика и образ целокупног света“. И такође: „Света Црква Божија, на символичан начин иконизује и одсликава човека, и она се као човек њиме иконизује, јер Човек је – Света Црква Божија!“
Истина је, дакле, да је сâм Богочовек Христос Божија Црква, и Божија Премудрост, како ће рећи и њен Свети ктитор цар-самодржац Јустинијан. А то је рекао у пракси, на делу, градећи Свету Софију. Јер, што год је од Христа – то од речи постаје дело, као што је Оваплоћење Бога Логоса постало прагматија Христова, по Светим Оцима (Св. Иринеј), односно Икономија-Домострој Свете Тројице, коју Христос, „Један од Свете Тројице“, према Јустинијановој химни Јединородном, „у Себи оствари ради нас и ради нашега спасења“. Ову Икономију-Домострој Христа, очовечене Софије – Премудрости Божије, материјализацију предвечне Светлости Божије, која је једном за свагда засијала на Тавору, њу је Јустинијан удомостројио, тј. уградио у Храм, у Свету Софију, како нам о томе сведочи и открива текст Харалампоса Статакиса који је пред нама. И од тада је Света Софија постала узор свих Божијих Цркавâ, по свему свету и у све векове, па и код нас Срба.
Сматра се да је Јустинијан рођен на данашњем Косову, у Улпијани (Липљан), близу предивне Грачанице, и то у доба када су Срби почели да долазе у Византију – свакако провиденцијално, ради тога да би били крштени, по мудром и спасоносном Промислу Божијем. У наставку су Срби научили и преузели много тога од Јустинијанове заоставштине у тадашњим провинцијама, убрзо названим ;С(к)лавиније, тј. на данас узбурканом Балкану, који је, међутим, не мање због тога, колевка Европе.
Један савремени српски архитекта, Предраг Ристић (=Агапиос Христидис), пише да „најбољи храмови у православној Србији представљају похвалу Храму над храмовима, Мудрости над мудростима, Цркви над црквама, Сабрању над сабрањима, Католикону над католиконима (по Светогорцима) – Светој Софији Цариградској, која је изнад свих философија и философâ, свих архитектура и архитекатâ, као икона и образ Лађе=Брода Христа, Којим се свет и род људски спасава од потопа – сваког – и у свако време и невреме. У њој се ословљава (=ологосује) и служи једноставним и јасним језиком Рибарâ, Тајна Христа, Који је Тиха Светлост света и вечности, на путу Крста и Васкрсења“. И завршава овај архитекта, мајстор Предраг Ристић: „Благословени су они који су изабрали овај Храм-Лађу“, односно „Брод Христов, који се никад неће потопити“, како је проповедао Свети Јован Златоуст са амвона, који се и дан-данас налази очуван испред Свете Софије. И још ћу о лепоти Свете Софије навести ове речи Пеђе Ристића: „Лепота ће бити мртва, вештачка, уколико се у њој не оваплоти Тајна Тела, Жртва Христова, Дом Хлеба – Витлејем, изван кога нема спасења нити живота вечнога“.
Историја се није завршила. Сигурно се наставља као историја спасоносне Икономије-Домостроја Божијег; наставља се и историја Свете Софије. Православни, а посебно данас Јелини и Срби, „паштимо“ (=патимо, одстрадавамо) историју (ми смо „паштећа земља“, по Св. Оцима Апостолским). Али не посустајемо, нити се разочаравамо историјом, нити се, наравно, затварамо унутар историје, због тога што смо слободни заточеници – ради Царства Божијег. Стојимо у Слободи „којом нас је ослободио“ Онај Који Јесте, Који Беше и Који Долази – Исус Христос, Алфа и Омега Седам Свећњакâ (=седам Цркви) Апокалипсе, тј. најпре Велике Цркве Христове, Новог Сиона, земно-небеског Новог Јерусалима. И изграђује се још увек „тајна у свету“ – Цркве Бога Живога.
Историјска драма и предањско служење, недовршена Литургија Свете Софије наставља се до Другог Доласка Христовог. Ми је живимо и осећамо када је посећујемо, и када њена Светлост сија у срцу нашем. Њу је доживео и просветлио се у Христу брат који сачини ову књигу коју држимо у рукама. Доктор Харалампос Статакис нас уводи у тајну Светлости Свете Божије Премудрости – Свете Софије. Кроз свој оригинални опис брат наш Лампис(=Светиљко) сведочи о доживљају који му је даровала благодат Ипостасне Софије – Мудрости Божије, „Аја-Софије“, којој се трипут поклонио, а која је, како сâм вели: „у простору одсликавање, – путем материјом осуштињене светлости, – Богочовека Исуса Христа“.
Извор: Предговор књизи Χαράλαμπος Σταθάκης, Ἡ Ἁγία τοῦ Θεοῦ Σοφία – Τὸ μυστικὸ φῶς τῆς Μεγάλης Ἐκκλησίας καὶ τὸ ἀρχιτεκτονικό του ἔνδυμα, Ἴνδικτος, Αθήνα 1997. Превод јерођакона Максима Васиљевића из 1997. године.
