ТВ ХрамТренутно, се и у цркви помало прича о емпатији и саосећајности али горе наведен став цркве ми излази из оквира емпатије и саосећања и делује КРАЈЊЕ аутодеструктивно. Због тога Вас молим да се изјасните да ли је ово само једно од неких мишљења у Цркви када се говри о злу, неправди и кривици или је ово тврдња апсолутно свих светих отаца Цркве која има и догматски карактер. Овом приликом је добро да питам да ли апсолутно свако мишљење, тврдња или откровење (по свим питањима) апсолутно свих светих отаца има карактер/или епитет(?) догме, непогрешивости и ауторитета који се не сме преиспитивати ни под каквим околностима??? И на крају, како добронамеран али ревностан хришћанин да се понаша у случају да неко ипак евидентно злоупотреби такву догму (као и ма који став цркве ) на штету доточног?? Сва ова питања сам поставио тако јер верујем да Бог као сведобар не ужива у мучењу и злопаћењу живих створења поготово ако иста нису ничим изазвана. Надам се да у односу на актуелну реалност разумете значај давања јасних одговора на свако од ових питања која сам Вам написао. Нека Вас Бог оспособи да нама на ова питања одговорите а мене и све нас да одговоре адекватно разумемо. Од Бога Вам свако добро.
ОДГОВОР ДУХОВНИКА: Пристигло је неколико сличних питања у којима се тражи да додатно појасним оно што сам већ више пута писао о самоукоревању. Премда то не могу поуздано да знам, имам утисак, да су сва та питања стигла од једног истог гледаоца. Искуство ми говори, да не би требало да одговарам на таква питања. Премда сам чврсто уверен да би сваки човек могао успешно да користи самоукоревање, искуство ме је научило да постоји одређен тип људи којима ја никако не могу објаснити ову стратегију духовне борбе. Ма колико сам труда улагао да таквим људима објасним самоукоревање, они би ме увек изнова салетали са сличним питањима. По Светом Василију Великом, није наша дужност да некога уверимо у истинитост наше вере и нашег учења. Наша је дужност да своју веру сведочимо својим животом, а дужност је оних који слушају наше речи, да на основу нашег сведочења сами себе увере. Из многих и многих неуспешних покушаја да их саслушам и да им објасним, на крају сам дошао до закључка да се узалуд трудим. Јер би они увек изнова постављали једно исто питање, наводећи некакав другачији пример. Схватио сам да је боље и за те људе и за мене самог да се некако помиримо са констатацијом да ја нисам способан да им то објасним.
Невоља је у томе, што ти људи упорно наваљују са питањима, желећи да по сваку цену од мене чују оно што се њима самима чини да је исправно и логично. Док, ја не желим ни по коју цену да кажем нешто што не мислим. И тако, ако не прекинемо дискусију, могла би да траје у недоглед и на крају ћемо опет остати сваки са својим уверењем. Ево покушаћу да ти још једном објасним у чему је тајна самоукоревања. Ако ти се и после овог одговора, буде чинило да нисам био довољно јасан, онда боље потражи савет од неког другог. У том случају моје ти речи не могу помоћи.
Пре свега да би могао да разумеш ово што говорим, мораш одстранити из свог ума сва своја предубеђења, све своје предрасуде. Помисли, да је то што ти говорим можда и тачно и да ти нешто превиђаш у целој причи, па ти се због тога чини да то никако не може бити тачно. Верујем да ако са таквим ставом будеш слушао ово што ћу ти рећи, онда ћеш и схватити о чему се ту ради. Ако пак будеш слушао моје излагање, тврдо уверен да ја нисам у праву и да ћеш ме сигурно “уловити у речи” и да ћу ти ја на крају рећи нешто што би се поклопило са твојим очекивањима, онда ма шта ја рекао ти нећеш бити задовољан и имаћеш потребу за додатним објашњењима.
Када се разговара уживо, није могуће да вратимо филм уназад и да поново саслушамо и детаљно испитамо сваку реч. Међутим, када се ради о писаној речи, или о видео снимку на рачунару, онда се врло лако можеш вратити по више пута на сваку појединачну реч те имаш много више могућности да речи анализираш и да их схватиш и увериш се из њих. Искористи ту могућност и покушај да и оне пређашње одговоре саслушаш, ако је потребно и више пута и моли се Богу да ти открије тајну скривену у тим поукама.
Пишеш да си проверио слушајући моја излагања и да си чуо да је “особа којој се догодила неправда ДУЖНА(???) да изнађе своју кривицу за неправду која јој се догодила и да је ДУЖНА(???) да окривљује себе, а никако НЕ СМЕ да окривљује некога ко јој је неправду учинио”. Можда ми се негде омакло да кажем тако нешто, али то никако не одговара ономе како ја разумем самоукоревање. Послушај поново и увери се да ја нисам никада тврдио да је неко дужан да се самоукорева, нити пак да не сме да окривљује онога који му чини неправду. Напротив, готово увек кад бих некоме говорио о самоукоревању, казао бих и ово: “нико те не може натерати да то чиниш, и нико ти не може забранити да се самоукореваш”. Послушај поново претходне одговоре и наћи ћеш да сам то више пута казао. Зашто? Зато што је то веома важна тачка. Свети Апостол Павле каже: “Све ми је дозвољено, али ми није све од користи, све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме”. Дакле, потупно ти је дозвољено да окривљујеш оне који ти чине неправду. Али, многи свети оци се слажу у томе да ти то најчешће не би било од користи. Господ говори у Јеванђељу: “А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне, да будете синови Оца својега који је на небесима; јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима. Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли тако и цариници? И ако поздрављате само браћу своју, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци? Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески”. Наравно, свако је слободан да чини што му је драго. Тако, ако ти не желиш да љубиш непријатеље своје, него само оне који су према теби добри и љубазни, нико те не може натерати да то чиниш. Но, онда ћеш једног дана чути на Страшном Суду, “По чему си ти брате Хришћанин? Шта си ти то радио више и боље од злочинаца?” Јер и злочинци воле оне који су им мили драги и који су према њима самима љубазни и добри. Тада ћеш увидети, какву си шансу пропустио, што ниси док је било времена љубио своје непријатеље. Тада ти више неће бити важно, што би неки непријатељи може бити злоупотребили твоју доброту и што би те на неки начин оштетили. Увидећеш да си тиме што ниси љубио своје непријатеље на крају ти сам себе оштетио неупоредиво више него што би те сви непријатељи оштетили да се сви удруже против тебе.
Чак и када би се корист од самоукоревања свела само на овај део, тј на награду у Царству Небеском које ће се једног дана удостојити они који сада и овде себе укоревају, чак и тада би било корисно и паметно примењивати самоукоревање.
Но, корист од самоукоревања није само у некој далекој будућности. Самоукоревање је веома корисно и за наш свакодневни живот. То никако не изгледа логично, нити вероватно, напротив рекло би се да ће онај који се самоукорева због тога много пострадати у овом свету. Али то просто није истина. То су само лажи којима нас демони наговарају да се не укоравамо и да радије кривицу потражимо у неком другом. Људи који олако прихаватају овакве демонске мисли, јер им изгледају логично и вероватно, временом стекну тешко предубеђење које им замагљује разум, те нису у стању да ствари сагледају онаквим какве заиста јесу, него их виде онаквим какве их сами у себи замишљају.
Велика је сила самоукоревања и она олакшава многе патње кроз које пролази свако од нас живећи на Земљи. Интуитивно ти се чини да ће онај који окрене и други образ, кад га ударе по једном, више пострадати јер ће добити два шамара уместо једног. Међутим, ту те интуиција вара због предубеђења која имаш. Искуство је показало небројено пута да кротко окретање и другог образа, кроти гнев непријатеља и непријатељ постаје мање склон да чини даљу неправду. Многи су примери из житија светих, где би разбојници који дођу са намером да убију и опљачкају неког од светих, а он их својом кротошћу и незлобивошћу разоружа и чак их приведе покајању. Свети Мученик Вукашин је својим кротким одговором, учинио да окорели и крволочни злочинац не може да спава, да не може да избаци из своје главе слику Вукашина и његове кротке речи. Можда ћеш рећи, али он га је ипак убио и самоукоревање га није спасло смрти. Слажем се, није га спасло смрти. Но, ја ни не тврдим да ће самоукоревање сваки пут у потпуности зауставити гнев непријатеља. Тврдим пак да ће га сваки пут умањити. Некад ће то умањење гнева бити довољно да се даља непријатељства прекину, а некада ће их само донекле ублажити и неће их потпуно зауставити. Многи су други побијени заједно са Светим Вукашином. Можда су се неки међу њима и отимали и покушавали да се освете својим џелатима било мржњом, било физички. Биће да су се такви више намучили од оних који су кротко примили на себе страдање. Страдали су и једни и други под дејством силе која није била у њиховим рукама, стицајем околности које нису могли да изаберу. Они који су били кроткији, мање су се мучили од оних којима је недостајало кротости.
Можда ћеш рећи да су то екстремне ситуације и да оне немају везе са свакодневним животом. Међутим, вара се свако ко мисли да ће у екстремним ситуацијама бити кротак и да ће умети да поступи правилно, ако се не вежба на свакодневним ситуацијама. Сасвим сигурно да Светом Вукашину нису тек тако пале на ум оне речи у таквој ситуацији, него је он себе целог свог живота припремао за тај тренутак, практикујући кротост и самоукоревање у свакодневним животним ситуацијама. Стога није морао да смишља шта ће рећи и како да поступи у оном тренутку, него су му дошле речи на основу живота којим је до тада живео.
Када се суочаваш са неким неправдама знатно мањих размера од ових које су трпели јасеновачки мученици, помисли да су ти то само прилике за вежбу. Вежбај се на тим једноставнијим ситуацијама, како би сутра у некој критичној ситуацији имао спреман одговор. Овакав став ће ти уједно учинити само трпљење знатно лакшим. Наравно, опет важи оно да си потпуно слободан да урадиш и супротно од овога што ти кажем. Но, у том случају ћеш поред неправди које те сналазе и мимо твоје воље и контроле, још сам себи отежавати ситуацију својим размишљањем о томе како и зашто је баш теби учињена неправда. Такве мисли могу да те одведу у очајање, јер ако непрестано у себи мислиш о томе да ти је учињена неправда, коју ничим ниси заслужио, и како то нема никаквог смисла, те како ти ништа ниси могао да предузмеш да би избегао све те невоље; таквим мислима ти у себи полако изграђујеш један веома песимистичан, мрачан поглед на свет. Насупрот томе, ако на те неправде будеш гледао као на прилику да се вежбаш и јачаш свој карактер, као прилике да напредујеш у врлинама, као прилике да задобијеш небеске венце, само подношење тих неправди биће ти знатно лакше. Ако још нађеш разлог да себе прекориш за насталу ситуацију, онда у себи изграђујеш један позитиван, оптимистичан поглед на свет. За тебе свет постаје логичан, смислен, и себе у том свету видиш не више као само пасивног посматрача који ништа не може предузети да своју ситуацију поправи, него као активног са-уредника овог света. Имаћеш тада наду да овај свет може бити и знатно бољи, уједно ћеш имати и више разумевања за слабости и погрешке других људи. Све то чини да се квалитет твог сопственог живота значајно поправи.
Све ово су плодови примене самоукоревања. Премда ти се интуитивно чини да ће коначан резултат бити знатно неповољнији за онога који се самоукорева, у реалности бива супротно. Живот људи који се не самоукоревају, временом постаје све тежи, имају све мање и мање трпљења у себи, све више и више им се чини да се у овом свету не вреди трудити, да човек не може ништа предузети да свој живот учини бољим и мање туробним.
Ако ме питаш да ли ја сам у свакој ситуацији примењујем самоукоревање, рекао бих ти да га понекад и не употребим, јер га заборавим, јер се поведем за телесним овоземаљским начином размишљања. То је више последица моје несавршености, него ли разлог да се посумња у вредност самоукоревања. Готово да нема ситуације у којој га не бих радо применио. Можда једино ако би ме какав страх наговарао да урадим исто што и самоукоревање препоручује. У таквој ситуацији, чини ми се, боље би било да се успротивим свом страху, макар то значило и привремено одступање од самоукоревања. Значи ако те неко увреди, и самоукоревање ти каже: “немој се противити, смири се”, а у исто време те обузима и страх од онога ко те увредио, па ти и страх говори: “ћути и немој се противити”; у таквој ситуацији испитај најпре која је од две страсти које те нападају већа: страх или жеља за осветом. Ако нађеш да ти је страх опаснији противник тј да је у теби кукавичлук већи од нетрпељивости, онда ћеш боље учинити ако се ипак успротивиш увредиоцу и покажеш зубе. Не треба наравно да узвраћаш неправдом за неправду, али можеш да се супротставиш свом увредиоцу свим дозвољеним средствима. Ако пак нађеш да је страх у теби мањи од нетрпељивости и осветољубивости, онда боље ипак примени самоукоревање и смири се пред својим увредиоцем.
Самоукоревање нисам ја измислио, нити га је измислио неки тамо необавештен пустињак. Оно се директно заснива на Христовим речима, које налазимо код више Јеванђелиста: “Љубите непријатеље своје”. То није зато што би Бог уживао да нас гледа како патимо. Никако. Бог би желео да свим ми имамо живот у изобиљу. Али ради нашег усавршавања, допушта да нас снађу неке невоље и то свакоме по мери. Никога не сналазе веће невоље него што их може савладати. Самоукоревање је најлакши пут да се кроз све те невоље прође и изискује најмање напора. Све оно што се у нама буни и противи овом начину борбе, овој стратегији, потиче искључиво од наших предрасуда а никако од реалних, искуствених података. Очисти свој ум од ових предрасуда, испробај самоукоревање у свом свакодневном животу, и онда ћеш познати је ли ова наука од Бога или не. Не покушавај да то разумеш само на основу апстрактног размишљања јер се ради о Небеској логици, а не логици палога света. Нека ти Господ отвори ум и срце да ово прихватиш и разумеш.
