ТВ Храм

Црквено појање као једногласна појачка пракса је и даље било присутно, али није направљен искорак, као што је било у домену хорске музике. У овом периоду било је више записивача црквене песме, који су оставили драгоцену грађу, као што су Лазар Лера, Коста Манојловић, Ненад Барачки, Јован Козобарић, Бранко Цвејић, Војислав Илић и др. Одређени даровити појединци су на сопствену иницијативу пробали да унапреде статус црквене музике и начин учења појања.

Период након Другог светског рата се у историјским прегледима српске црквене музике, означава као период замирања, посебно традиционалне литургијске појачке праксе. У држави социјалистичког типа са атеистичком и комунистичком идеологијом, која није имала наклоњен однос према цркви, остао је мали број појединаца вичних тим вештинама. Хорови су престајали с радом, једногласно српско појање неговано је само у манастирима, а о појању се могло учити само у богословским школама. Изузетан помак учињен је оснивањем Музиколошког института САНУ и радом Димитрија Стефановића и његове сараднице Данице Петровић. Последња деценија 20. века са новим политичким и
друштвеним променама, донела је и промене у односу према литургијском животу и
црквеној музици. У овом периоду су почеле са радом летње школе појања, веома важне за
историју наше новије црквене музике.

Са уласком у 21. век црквена музика је постала веома доступна у јавној сфери. Велики је број обновљених или основаних хорова, а певнице у многим црквама напредују с радом, што је добра прилика да се упозна наслеђе. Брзи напредак технологије, погодује брзом и лаком ширењу информација, дистрибуцији звучног материјала и учењу.

Емисија је на програму у суботу, 11. маја у 21.12 часова, и у репризном термину у недељу, 12. маја у 15.10 часова.

У емисији учествују:
Проф. др Предраг Ђоковић, музиколог и музички педагог
Др Наташа Марјановић, музиколог