novosti.rs"И као професор Богословије, и као епископ шабачко-ваљевски, који ми је оставио на управљање ту епархију као најлепше уређен врт, и као духовник, интелектуалац и човек Епископ Јован Велимировић остаће личност за незаборав", рекао је, после парастоса поводом три деценије од смрти бившег Епископа шабачко-ваљевског Јована, Епископ шабачки Лаврентије (Трифуновић).
Еписпоку Лаврентију саслуживали су протојереј стварофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управе СПЦ, архијерејски заменик зашачки протојереј ставрофор Мирко Вилотић и протојереј Петар Бајић, намесник лознички.
"Владика Јован је синовац Светог Владике Николаја Велимировића, кога су окупационе власти, тада као дечака, на самом почетку Другог светског рата, заједно са Николајем и патријархом Гаврилом Дожићем заробили – прича протођакон др Љубомир Ранковић, који је деценију и по био ђакон, секретар и секрета Црквеног суда у време овог архијереја.
После рата био је професор, па ректор Београдске богословије, а од 1960. до 1989. године био је на челу тадашње епархије шабачко-ваљевске. Једно време био је и администратор епархије зворничко тузланске, после смрти владике Лонгина, где је оставио дубок траг у делању на „њиви Господњој“.
novosti.rs
"Владику Јована поштовали су и уважавали сви архијереји, укључујући тадашњег патријарха Герамана, а код верника и свештенства био је, једноставно, омиљен да омиљенији не може бити", каже прота Милан Алексић, који се још добро сећа, како каже, и строгих лекција, и похвала, и беседа чувеног архијереја СПЦ, који никад није прекидао однос са својим стрицем Николајем.
"Био је омиљен и у родном Лелићу, где почива, па су мештани када је изабран на шабачко ваљевски трон говорили да је „сад њихов Јова Николаја у Шапцу“", прича прота Мирко Вилотић.
За њих је Николај био синоним за епископа. Кажу да је волео свој Лелић, свето село како га је још Владика Николај назвао када је подигао споменик свом оцу.
Протојереј стварофор Стојадин Павловић каже: „сам Бог дао је епархији шабачко-ваљевској таквог архијереа после сјајног и ничим од комуниста непоткупљивог др Сименона Станковића, као што је иза њих дошао и већ је три деценије на челу епархије, достојан наследник у свему владика Лаврентије, чијом вољом је подељења некадашња епархија на два дела, шабачку и ваљевску“. ,
„Глас Цркве“ ускоро пушта у штампу збирку сјајних беседа владике Јована, које је приредио др Љубомир Ранковић, који је издавачку кућу основао заједно са њим и чије се деловања само повећавало како су године пролазиле.
"Са једног од Сабора СПЦ, Владика је, са почетка, отишао јер је било примедби и од црквених власти и од државних, комунистичких, на писање нашег часописа „Гласа Цркве“", сећа се др Ранковић. "Отишао сам по њега у Патријаршију и до Руме је само ћутао. Ту сам морао да га питам зашто ћути на што ми је одговорио да, ето, због „Гласа Цркве“, који ја уређујем, неће бити на Сабору. Кад сам му рекао да то не треба да га погађа и да само треба да се сети на колико сабора није био његов стриц Николај, насмејао се и потапшао ме."
